Osobe do kojih nam je stalo

Obratite pažnju, da li vam se dešava da osobe do kojih vam je najviše stalo (ukućani, brat, sestra, mama, tata, prijatelji, devojka...), da su to zapravo osobe zbog kojih najčešće i najlakše ispadnete iz takta i zbog kojih se iznervirate? Naravno, ne poistovećujte nerviranje zbog krajnje nesavesnih i bezobzirnih vozača po beogradskim ulicama sa vama dragim osobama, to je posebna priča. Da li ste primetili da vama veoma drage osobe planu zbog vas? Zašto je to tako?

Pokušao sam da pitam sveznajući Google da li zna nešto o ovome, nisam baš dobio adekvatne i upotrebljive odgovore koji bi mi razjasnili ovakave reakcije ljudi. Verujem da niko sebi dragim osobama ne želi da nanese zlo, nervozu ili tugu i da to radimo totalno nesvesno, a da toga ni sami nismo svesni.

Po završetku aktivnog rada u AIESEC-u i sam sam uvideo da kada gledamo neki događaj, slušamo razgovor ili dajemo savet nekome, mnogo kvalitetnije i objektivnije to činimo kada posmatramo sa strane, nego kada smo i sami u to nešto uključeni. Isto tako je i sa ljudima! Nama bližnji imaju mnogo objektivniji pogled na nas same, "odozgo". Taj širi pogled na naše ponašanje, prednosti, mane i mogućnosti im omogućava da nam to predoče i posavetuju nas, uvide naš potencijal i usmeravaju nas, a sve u cilju kako bismo dostigli svoj maksimum. Upravo taj uvid u naše stvarne mogućnosti je ono nešto, "okidač", koji dovodi do toga da sebi drage osobe dovodimo do nervoze, ljutnje i teških trenutaka. Oni vide da mi sve to možemo bolje, kvalitetnije, lepše i jače da iznesemo i uradimo, a mi to "na prvu loptu" negiramo i ne želimo sebi da priznamo. A zašto mi to radimo, odnosno ne radimo i nanosimo bol drugima? Verovatno zato što sami ne uviđamo da stvari koje radimo na neki način mogu da budu urađene na mnogo bolji način. Zbog toga što nam je do tog trenutka način na koji smo radili i postupali potpuno odgovarao i nismo previše razmišljali o tome kako su se drugi povodom toga osećali, a trebalo bi da o tome razmišljamo, stalno!

Naravno, u psihologiji čoveka je da kada nešto radi, misli da je to pravi način da nešto bude urađeno. Čak i kada pristanemo na savet drugih imamo određenu odbojnost ka tome - jer je ponekad teško preći preko svog "Ja".

Čim pre bi trebalo da pređemo preko te odbojnosti, "na prvu loptu", ka pozitivnim savetima drugih, a sve u cilju sopstvenog napredovanja. Trebalo bi da situaciju uvek sagledamo "odozgo" i počnemo da radimo na sebi kako bi i nama i našim bližnjima svaki trenutak bio protkan srećom i lepim trenucima!